BUT, Društvo, kajron, Leskovac, Najnovije, Vesti

Prvomajski proglas sindikata Jablaničkog okruga

Objavljeno: 2 maj, 2019 u 08:00   /   od strane   /   komentari (0)

LESKOVAC – Poštovane kolegenice i kolege –sindikalni saborci! Nakon stodvadesetdvogodišnje borbe za ostvarenje radničkih-sindikalnih prava, sa puno odgovornosti, još jednom  kažemo: „Na jugu ništa novo“!Prvomajske uranke lagano prekriva prašina zaborava. Vremešni zaboravljaju, a dolazeće generacije sve manje znaju zbog čega se Prvi maj stvarno obeležava. Protestne šetnje, na kojima radništvo ističe svoje zahteve, sve su ređe…

A Prvi maj, za Međunarodni praznik rada, određen je kao simbol međunarodne solidarnosti radničke klase u borbi protiv kapitalističke eksploatacije, na Prvom kongresu Druge internacionale, daleke 1889. godine. Odabran je u znak sećanja na borbu i žrtve radnika u demonstracijama na Trgu Hejmarket u Čikagu, održanim 4. maja 1886. nakon velikih protesta u kojima je u par dana ranije, učestvovalo više stotina hiljada zaposlenih a obespravljenih radnika širom Amerike.

Od tada, sindikati širom sveta, svakog prvog maja, organizuju okupljanja, proteste, demonstracije na kojima, pored sećanja na žrtve Hejmarketa, traže veće dnevnice, viši nivo socijalne zaštite, humanije uslove rada… traže pravo na dostojanstven život od vlastitog rada.

Nedugo za Hejmarketom, na mestu na kome se danas nalazi spomen ploča u Spomen parku na Hisaru, organizovane su prve radničke demonstracije i protesti. Te 1897. godine, leskovačko radništvo, svojom žrtvom, utemeljava sindikalnu borbu za bolji i dostojanstveniji položaj zaposlenih, zarade od kojih može i da se živi a ne samo preživaljava.

Danas, 122 godine kasnije, malo se toga promenilo… „Na jugu ništa novo…“

Generatori razvoja, fabrike i većina preduzeća koja su to bila – ugašena su. Na hiljade radnih mesta – nestala su. Zakon o radu uprkos protivljenju sindikata i radnika – donet je i više puta promenjen, naravno uvek na uštrb radništva.

Zakon o PIO, po hitnom postupku i bez konsultacija sa socijalnim partnerima – usvojen je. Uveden je institut trajnog smanjenja penzija zbog nedostajućih godina života, bez obzira na postojeću punu dužinu radnog staža…Penzije, uprkos tome što su jedva dovoljne za preživljavanje – smanjene su. onda delimično povećane, ali još uvek nedovoljne za normlan i dostojanstven život onih koji su celog života – radnog staža izdvajali za te iste penzije.. Plate – takođe…

Ostajemo bez radničke klase, ali i bez mnogih prava koja smo kao i ostali evropski radnici decenijama imali. Sve je više onih koji odlaze, odlaze bukvalno trbuhom za kruhom, a kao kvalitetni i obrazovani radnici rado su viđeni svuda u okruženju.

Tone u zaborav saznanje, kako je to kad svakog meseca primiš platu od koje možeš da izdržavaš porodicu, pođeš na odmor, školuješ decu… zaboravljamo lagano šta znači pravo na dostojanstven život i rad – rad koji se obavlja u prihvatljivim uslovima, na neškodljiv način, u prijatnom ambijentu i uz nužno poštovanje ličnog, moralnog i profesionalnog integriteta zaposlenog pri čemu zaposleni i članovi njegove porodice mogu pristojno da žive od mesečnih primanja, ostvarenih po osnovu rezultata rada. Dostojanstven rad, gde se u procesu rada podjednako vodi računa kako o interesima poslodavca, tako i o interesima zaposlenog. Sve ovo, trebalo bi da predstavlja osnovni zadatak partnera u socijalnom dijalogu – a njega nema… „Na jugu ništa novo“…

I, umesto da 122. godine posle prvih protesta uživamo u tekovinama vekovne sindikalne borbe, umesto da se približavamo evropskim standardima i pravima zaposlenih, umesto da neopterećeno pružamo maksimum na radu i uživamo u rezultatima svog rada, mi smo i dalje, kao više od veka pre, zabrinuti za svoju egzistenciju, čak i ako imamo sreću da radimo…

Umesto da sa socijalnim partnerima razmišljamo o kolektivnim ugovorima, koji su u interesu svih učesnika socijalnog dijaloga i predstavljaju rezultat rada socijalno odgovornih partnera, svakodnevno smo suočeni sa neizvesnošću svih zaposlenih, nesigurnošću radnih mesta, pretnjama još rigidnijim zakonom o radu, otkazima, zapošljavanjem preko agencija, smanjenjem plata… Sindikati, istinski borci za prava radnika se optužuju da traže prekomerna prava, a u antisindikalnom naletu zahteva se čak i da napuste društvenu scenu.

DOKLE?

Umesto komunikacije među socijalno odgovornim partnerima socijalnog dijaloga, svakodnevno smo zasipani stotinama puta prepričanim frazama. O potrebi da budemo strpljivi, o nužnosti da radnici moraju da iznesu teret krize na svojim plećima – samo radnici! Frazama o nasušnoj potrebi poslodavaca da rade šta im je volja, da budu gospodari sudbine radnika, da lakše otpuštanje radnika i besprimerno smanjivanje radničkih prava vodi u prosperitet društva… Frazama da su pravo na odmor, nadoknade i uvećanja zarada, troškovi ishrane i odmora… sve ono što čini dostojanstveni rad, kočnica razvoju, investicijama i dolasku stranih investicija i partnera. A njih nema pa nema… bilo sa smanjenim ili sa nesmanjenim pravima zaposlenih. A mi više nećemo i nemamo prava da budemo jeftina radna snaga za novodošle poslodavce iz belog sveta…

Naša snaga, koju crpemo iz brojnost i naše uverenje da su nam zahtevi opravdani, ali i zajednički cilj –  razvijena Srbija zadovoljnih građana, Srbija u kojoj se poštuju prava, zakoni, standardi i istinske vrednosti, u kojoj se živi od sopstvenog rada, u kojoj svi imaju pravo na rad, a ne samo na bedu i glad, Srbija u kojoj mladi imaju svetlu budućnost, a stariji mirnu starost…Srbija u kojoj nema straha i neizvesnosti od svakog novog dana, daju nam pravo da budimo glasniji i odlučniji u borbi za bolji i pravičniji svet.

Zato, budimo solidarni i jedinstveni u borbi za bolju budućnost jer je samo tako možemo izboriti.

ŽIVEO PRVI MAJ MEĐUNARODNI PRAZNIK RADA I RADNIK

Predsednik Veća,

Ivan Jovanović

Komentari (0)

napišite komentar

komentar
Name E-mail Website